Enter-Exit

Iza sedam gora, iza sedam mora, i ostalih vukojebina, u jednom dvoru bila je soba i u toj sobi bila jedna princeza. Princeza nije slušala svoje roditelje al je zato slušala rock. Oblačila se rokerski, bežala je iz dvora često. Vucarala se svuda. Kralj i kraljica nisu znali sta da rade sa njom, bila je problematična i sramotila je njihovo kraljevstvo. Posto je napunila već 18 pomislili su da bi je mogli udati. Ali se princezi taj predlog nije sviđao, rekla je da još nije spremna za brak. No jednog dana padala je kiša i jako je grmelo, princezi se nije izlazilo napolje, već je samo gledala kroz prozor u te tamne oblake. Odjednom čuo se snažan udar groma iz princezine sobe. Kralj i kraljica potrčali su u princezinu sobu i tamo videli princezu ošinutu gromom. Brzinom vetra pozvali su hitnu i rekli da im treba hitno sto eura il nisu to rekli, neznam. Uglavnom došla su kola hitne pomoći i odvukli princezu, na žalost princeza je u putu umrla. Kasnije se ispostavilo da je metalna proteza, koja se nalazila u princezinim ustima, privukla grom dok je princeza zevala.....

Preporuka uz casu Merlota

"nedam nikom da te dira
nedam nikom duso moja, tugo
kad bih mogo da te vratim
kad bih mogo eh da biram
ja bih opet bio sa tobom

nedam nikom da te dira
nedam nikom duso moja, tugo
kad bih mogo da te vratim
kad bih mogo eh da biram
ja bih opet bio sa tobom

nemam cemu da se radujem
samo vinu kad se napijem
srce stane kad se seca
sad znam sta je to
jednom imo onda nemao

sta sam hteo imao sam
svud sam bio duso moja, tugo
prevarih se poverovah
sada vise niceg nemam
nista vise nije ostalo

nemam cemu da se radujem
samo vinu kad se napijem
srce stane kad se seca
sad znam sta je to
jednom imo onda nemao"

Moj stit
odbijace udarce
svih onih
sto moju smrt prizeljkuju
sve dok me
sebicnost svoja
smrtno ne rani.

************
Ne znam gde sam,
koje je doba dana
ne znam koja je godina
koji vek ne znam


Samo stojim
ne pomeram se..
rodicu se
ili prisetiti
svoje smrti.

Stari samuraj je na svom putu imao mnogo borbi. Uvek je pobeđivao. Pobeđivao je zahvaljujući spoznanju da ne mora brinuti o drugima. Ne zato što to nije hteo, već zato što nije našao svog sempaja. Kada ga je najzad pronašao, kada je video da sempaj poseduje sve ono što treba osetio je ogroman osećaj zadovoljstva, ispunjenja, divljenje i iskrene fascinacije. Uživao je gledajući sempaja kako napreduje. Vraćao je sećanja iz prošlosti, analizirao i uvideo da je sempaj ono što je tražio čitavog svog života. Da su lutanja kroz maglu, nebrojane borbe najzad završene. Radili su borbu, sensej nije popuštao sempaju i uživao je u tom osećaju koliko sempaj brzo, kvalitetno napreduje, kako upija sve pokrete i barata oštrom katanom.
Shvatio je da su kao tandem nepobedivi, da ne postoji ta prepreka koju ne mogu savladati. Upotpunjavali su se u svakom pogledu. Celina je funkcionisala besprekorno.
Spoljni neprijatelji nisu bili prepreka shvatio je to senseji, shvatio je u jednom trenutku da je jedina slaba tačka on sam. Da će katana smrtonosno zaseći onda kada on bude povredio sempaja. On je bio ta karika u lancu, ništa spolja nije moglo da uništi kompaktnost.
Ali zbog starčeve gluposti, trenutka nepažnje, osećaja nadmoći nad spoljim svetom nije uvideo da u toj borbi katana skreće sa svog puta. Nije primetio da blještavo sećivo ide ka telu sempaja. Kada je shvatio gde se oštrica kreće već je bilo kasno, katana se zarila u sempaja stvarajući ranu koju je nemoguće zalećiti. Pao je na kolena, gledao je sempaja poželeći da u tom trenutku zajeca, da mu suze budu olakšanje. Nije se desilo, postao je ubica koji plače, plač gde suze nisu izlazile. Osetio je ogroman osećaj praznine u sebi, uspeo je ono što drugima nije polazilo za rukom da ubije ono što mu je značilo i da ubije sebe. Njegov osećaj praznine nije mogao da se vidi spolja, ali unutra razdire. Osećaj krivice što je to uradio sempaju, osećaj nemoći i ljutnja na sebe što nije primetio gde katana ide. Razmišljao je šta dalje, kako nalazio se na raskrsnici. Znao je senseji da mu se ovo nikada više neće desiti u životu. U to je bio apsolutno siguran jer je ogroman teret griže savesti i nesigurnosti za ubuduće nosio u sebi. Nije želeo da taj osećaj potisne i dobro je što je prisutan u toj jačini jer je mehanizam da se nesto tako ne ponovi..Nije bio glup i razlikovao se od drugih, nisu mu trebali dani, nedelje, meseci da shvati nešto.Da vidi ono što je u početku borbe trebao da vidi, da to nije bila podeljena borba već jedna jedina borba. Da ono što je rekao jednom da se morao zadržati na tome, da ne forsira udarce kada su bili nepotrebni. Dovoljan je bio pogled u beživotne oči sempaja , oči koje je sa toliko ushićenja gledao da zna. Zna šta nije trebao i šta nesme činiti ubuduće.
Nikakva izvinjenja, molbe upućene sempaju ne vrede.Nikakav oproštaj neće moći da suzbije ono što je uradio.

Sve to mora ostati kao opomena, kao mehanizam za budućnost da pažljivije gleda, da osluškuje i prati tok katane.

Sada je shvatio da se mora povući, odložiti katanu, sesti u mraku skinuti svoj oklop i povećavati svoj bol. U glavi će uvek biti slika oštrog sečiva katane kako pada na sempaja i praznina u njegovim očima.Praznina koja govori da on to nije očekivao od senseja.

Odložio je svoju katanu, spakovao je i gurnuo u tamni ugao svoje pećine……

Okružen tamom pokušavao je da izvede IPPONME formu, bila je to najprostija forma umetnosti upotrebe katane. Nije mu uspevalo, da li zbog bola u kolenu, da li zato što sablja nije pripadala njemu,da li zbog osećaja promena nebitno DAI katana nije slušala. Pokušavao je da isprazni um, da pokret sečenja izvede onako kako je učio i uvežbavao godina pre toga. Da vazduhom prostruju onaj oštar rezak zvuk sečenja.

Vratio je katanu u korice i seo da meditira. Uskladio je disanje i skoncentrisao se na haru. Bio je obučavan da uvek sluša svoje telo, jer ono uvek unapred najavljuje dešavanja, osećaj, haragei kako god. Odavno nije radi kudji meditaciju, odavno nije imao ovoliko dubok osećaj unutrašnje energije. Video je sebe na planini, istoj onoj gde će se suočiti sa svojim strahom, istoj onoj planini gde je u svom snu bio presečen. Sedeo je smireno, hladan vetar je šibao njegovo lice, video je sempaj-a kako u svoj svojoj veličanstvenosti izvodi savršen IPPONME. Čuo je jasan zvuk sečenja vazduha i znao je da gleda savršenstvo. Zapitao je sebe da li je možda haragei upozoravao na to, da u svo svojoj želi, divljenju i fascinaciji sempajem, on sensej postaje polako uzrok spoticanja, nervoze i razočarenja. Na tren kroz telo mu je prošao osećaj hladnoće. Znao je razlog sada i znao je da neće dozvoliti da postane faktor koji će sempaja odaljiti.
Znao je sada sigurno da će sempaj uspeti da odbije sve sitne žaoke shoguna i njegovih dvorana, da će ono što se uviđalo kao njihova prednost sada, uspeti manipulacijom da okrene u svoju korist.

Sada je jasno video u svojoj meditaciji DO koji mora slediti.
Ustao je uzeo je ponovo katanu u svoje ruke, i vazduhom je prohujao oštar zvuk IPPONME forme u svoj svojoj lepoti, katana je bljesnula...